Latest Entries »

Da li spoznajete mesto gde se osecate sigurno u ovom svetu? Postoji li ta jedna tacka na ovozemaljskoj kugli gde apsolutno pripadate? Opet putujem…mada je danas nesto drugaciji dan. Pre nekoliko godina sam se otpustio u odiseju gde nisam znao da li cu zavrsiti izmedju uskovitlanih talasa ili cu nekako plivati po povrsini.

Cini mi se da se tada nisam ni pitao kako ce se moj zivot odvijati u narednim godinama. A nekako mi i nije bilo bitno. Nekada davno sam cuo da je zivot prelep bas zbog tih nepredvidivih momenata koji nam oblikuju karakter i sacinjavaju nas u potpunosti. Medjutim, danas gledam daleko kroz belinu oblaka dok se razne plave boje preklapaju duboko ispod mene. Cini mi se da ipak plivam; ili su ovi oblaci samo jos jedan oblik tih uskovitlanih talasa kojih sam se pribojavao jos davno pred sam odlazak. Nisam vise siguran u sta da verujem.

Moram da priznam da mi svaki povracaj u moju voljenu zemlju sve teze pada. Taj neki osecaj pripadnosti dok me majka toplo gleda, a otac samo sedi pored mene postaje sve snazniji. Iako uzivam u svim promenama koje grad pruza, jedino je porodica ono sto me vuce nazad. Sada mi je vec neshvatljivo kako mi je trebalo toliko dugo da dokucim to.

Sedim trenutno u uskom sedistu aviona I prozivljavam ono sto sam vec mnogo puta proziveo. Uvek mislim bice lakse. Procice. Nekako, ne prolazi onako kako sam ja isplanirao. Medjutim, vec posle nekoliko dana, shvatam da je odiseja sada moj zivot. Shvatam da i tu osecam pripadnost. Jel moguce osecati pripadnost na vise mesta? Izgleda da jeste, iako ne razumem princip po kome pripadnost funkcionise.

Konacno svetlo na kraju tunela. Posle nekoliko telefosnkih razgovora sa osobama koje mi unose topline, shvatam sta je pripadnost. To nije neko magicno mesto, niti odredjen geografski polozaj gde trcimo kako bi se sakrili pred silinom sveta. To su svi ljudi, sa razlicitih krajeva sveta, koji nam pruzaju podrsku ma koliko daleko bili udaljeni. Ta sposobnost da zakljucamo svaki nama drag trenutak koji prozivimo i upamtimo ga onakav kakav jeste, je zapravo ono sto nas pokrece. Jer svet je nase mesto pripadnosti. Gde god bili, sta god radili, taj osecaj da nas neko promatra i prati svaki nas korak nas cini posebnima. U tom trenutku nam nije potrebna jedna tacka koju smo predhodno zeleli da dostignemo. Zelimo citav svet, zelimo tu odiseju koja ce nam donesti nesto nepoznato. Jer uz pomoc ljudi oko nas, tacka nam vise nije dovoljna, mi zelimo mnogo vise i to ne samo za sebe vec za sve one koji nam pruzaju utociste u teskim trenucima. Taj osecaj pripadnosti duboko zakljucan u nasim srcima nam omogucava da ga nosimo sa sobom i cinimo dela kojima se nismo ni nadali.

Na kraju, osecaj pripadnosti nije mana, vec vrlina koja nas uporno guran napred. Zato hvala svim ljudima koji stoje godinama iza mene, cineci svaki dan mnogo boljim nego sto zapravo jeste!

Advertisements

lostmedbluer2.jpg

Lately, the truth imposed itself as the ultimate goal that everyone yearns for. The problem is that its variations confuse different ages and genders, so people are indecisive as to what they should look for. I once heard that truth is the path that we, as individuals, chose to follow unhesitatingly. Is that really it? Is it that easy? Will the resolution that I just randomly decided to follow give me the explanation of my true existence?

I like to look at my own life as a constant shipwreck. People who know me well will agree that this metaphor is the best way to describe my decisions that I have made in my life thus far.

So here I am. Like many times before, in the middle of a shipwreck. Waves swirling around me, as if they protect and capture me at the same time. I honestly don’t know which one is the real truth. But finally I realized. I don’t need to know it, because this life is like a two-sided medallion. It gives us an option, where we can choose what we want to accept as our own ultimate resolution. Think of it as a yin and yang, love or hatred, good or bad. We are the ones who create our truth.

Suddenly, the water became calm, as my decision grew stronger. As I am sitting on a cracked little piece of wood, I look the highest I can. From previous rain, only a couple of water droplets still remain in the air, and it seems that they are flying from one blue to another, bringing change with them. Around me, thousands and thousands of fresh atoms are rushing somewhere, silently, like the irreversible past years. It seems that sometimes in the past I would sit curled and alone, crying for help. However, today I am lying completely stretched out, exposed to every ray of the sunshine.

Finally, the entire picture is more clear. I never thought about it before, but being on that cracked piece of wood, I am completely out of reach of water. Up til now, I thought that I am imprisoned as much as I am saved. Although, today I just see the freedom, because I don’t dive in the water that carries me to past years, pulling current moments with it. Instead of the past, my thoughts finally reach the ocean depths of the upcoming future, where the only disturbance brings memories represented through waves that occasionally hit my piece of driftwood. Should I be afraid? I would much rather say that I should be satisfied! For the first time of my life, I realize that the passing of time has its charms. As much as it brings temporary pain and dissatisfaction, it makes us stronger. It pushes us beyond known limits, and forces us to turn the medallion that we hold in our hand. Only then, fully exposed to the unknown, we can realize the real value and truth of our life path.

In the end, no matter how strong the storm and shipwreck that life throws at us, we will be ready. I will (am) ready. All the accumulated pain of the past, those events that are inexplicable to us, will lean over us like an umbrella made of experience. At that point, it doesn’t matter how many drops of water rise during that shipwreck, how many of them actually evaporate, and how many of them come back to us, because we will remain dry. Because we’ve been there, we know how painful our memories are, and we know that change is possible. We know about our little secret medallion in our pocket, and no waves can splash us. And that’s the truth. Our decision to create our future, and our determination that no moment can waver. Creating our own path, even though if it doesn’t exist at first glance. That’s the beauty of life.

 

                       P.T.

 

Putopis sopstvene srece!

download

Nezni ton boji citavo nebo iznad nasih zagubljenih misli. Gledam…cini mi se nekako zbunjeno. Nisam svestan ni tona ni zivota koji protice, klizi uzanim prolazom poput peska zatocenog staklom. Pitam se da li je sve sto se nalazi oko mene istina. Izgubljeni pogled luta i nebom i beskrajnom prazninom koja je zatocila ovo zivahno telo i uvukla usred smene plime i oseke pescanog casovnika. I opet, izgubljen sam…ispod duge srece; a neka nepostojeca muzika nezaustavljivo menja ritam prateci moje zivotne dogadjaje. Pocinje niskim lagama, pa svira sve do cvilenja violine i konacne erupcije emocija. I sve zavisi od nje. Od dana do dana. Sasvim prosecan zivot se pretvara u magiju. Zaljubljen sam!

I kao beskonacno puta do tada…ponovo sam izgubljen. Cini mi se da nikada necu naci put kako bih pobegao iz tog zacaranog lavirinta; ili jednostavno ne zelim da se nadjem na drugoj strani svetla, na potpunoj cistini prostora. Postoji ta neka draz koja me navodi da se susrecem sa vesticama i babarogama koje ce pokusati da me pokolebaju usred prelepe bajke. Zivim, a opet postojim samo radi jedne zivotne svrhe. Sve drugo…postaje sasvim nevazno.

Medjutim kao i svaka druga prica, i ova sopstvena je ispunjena periodocnim bolom, po kojom suzom i velikim putovanjima; toliko dalekim da nase misli ni ne mogu da odlete ka toj udaljenoj destinaciji. Letimo, a opet tu smo. Razmisljamo i pitamo se da li je taj put vredan svakog naseg trenutka. Zivim zivot glumca. Rastrgan sam ulogom koja zahteva moju viselicnost. Nisam siguran kome da verujem, da li uopste da se predam. Sve ono sto je nakada izgledalo besmisleno, nelogicno u tom izgubljenom trenutku postaje kristalno jasno. Shvatamo koliko nam neko znaci tek onda kada vise ne ostavlja trag na tek ispeglanoj postelji. Sada, sve to izgleda potpuno razumljivo, sa smislom prestavljeno kada smo bespomocni, pred ljubavlju ogoljeni. Ponovni pogled ka nebu i strahovit, hrapav krik. Gubim dah. Gusim se…uspevam da napunim pluca, ali samo kako bih ponovo vrisnuo. I sve gutam. Svaki talas moje emocije koji ugleda svetlost dana u letu usnama obavijam i vracam u unutrasnjost moga tela. Svaki komad se kida pri novom naletu strahovite vibracije. Tiha muzika u pozadini, a samoca tik kraj mene…pokusava da me utesi. Pa jos jedan krik. A tlo pod nogama podrhtava. Svaka sledeca suza povecava broj na rihterovoj skali. Kap po kap. Komad po komad duse se odvaja. Tu je verovatno negde i kisa, krije se iza tog paperjastog sivila…pa ja vise ne znam ni kom filmskom zanru pripadam…

Zato ta sreca…koliko je neopisiva. Pri svakom ponovnom susretu, svaki delic srece koje je tlo davno upilo pri njenom odlasku se izdize i sklapa me u ponovnu celinu. Oblikuje po njenoj meri. Osmeh se siri svetom. U tom trenutku zelis svima da razglasis koliki naboj telom struji. Zagrljaji, poljubci. Toliko zanosni da ni ne primetis orkestar koji izroni stidljivo iz podzemlja. Vise ne postoji lagana emocija. Dirigent u svom zanosu komanduje svojim trupama. Zice na violinama pucaju, bubnjevi poljima odjekuju. A ja? Vise nisam tu! Letim visoko, hodam po nekadasnjem sivilu. Toliko visoko, da mogu da vidim izlazak sunca koji se preliva iznad svih tih oblaka . Imam tu cast da prvi ugledam zaljubljenu crvenu boju. I lepo se osecam. Opet ne znam sta sutra donosi, ali je i to nekako blazenstvo koje me ispunjava. Ja to zelim! Zelim da me pri svakom novom susretu iznenadi nekom novom emocijom koju do tada nisam imao pravo da iskusim. Zelim da gledam tu metamorfozu, i njenu i nase veze, kao zavijenu u jedan jedistven poklon. I konacno kao satisfakcija, imacu pravo da je pitam pitanje na koje cu opet samo ja znati pravi odogovor; ujedno gledacu njene predivne oci kako poprimaju sjaj, toliko snazan da ni jedan kutak univerzuma ne bi ostao u tami. Pri rastanku, jednom od mnogih koji ce ponovo nadoci, imacu pravo da je pitam:

-Znas li da ces pri nasem ponovnom susretu uraditi nesto neobicno na sta cu ja morati brzo da se naviknem. To nesto nikada do tada necu iskusiti, a opet ucinice taj dan, toliko vrednim…znas li zasto?

-Ne…

-Zato sto se svaki put iznova u tebe zaljubim!

To C.B.

P.T.

samSedite li ponekad u tisini? Mrak oko vas, a vase telo bez duse samo tavori. Nema neku zelju za napredkom, za nekim novim dostignucima. Samo se lagano njise na ucmalom vetru sudbine. Ali zato misli…misli lete, ne odmaraju! Nema granice koja bi mogla da oznaci krajnju tacku kretanja. Putuju daleko u buducnost, potpaljene mastom sadasnjosti. A onda najednom sunovrat. Sruse se duboko u jamu secanja i bace nasa osecanja u provaliju bez dna. Ostave nas na samoj litici; zeljna da nas muce. Vise ne sedimo, vec stojimo nad tim davno zaboravljenim crnilom; a klatimo se, njisemo u istom ritmu.

I onda u jednom trenutku erupcija. Nekada provalija, sada aktivan vulkan. A mi i dalje stojimo, cini se bez straha. Zapravo zacarani, prikovani stopalima koja su pustila duboko korenje. Jedan mlaz uzavrelog kamenja obojen prosloscu. Izlece tik ispred nas i prelece visoko iznad nasih glava. Kicma se savija u nadi da cemo videti tu mocni vrelinu cak i kada odavno zadje iza nasih ledja. Zelim da postanem beskicmenjak! Zelim, ali ne, zivot me nije predvideo kao takvog. Skoro pri pucanju prvog sloja kicmenog stuba, novi mlaz izvire zajedno sa mojim naglim povratkom u prvobitno uspravan polozaj. I opet ista procedura. Savijam se u ledjima koliko god mogu, kao u davno zaboravljenoj decjoj igri. Jos jedan mlaz! Potom jos jedan i jos jedan…u trenutku vatromet iznad mene ispunjen razlicitim crvenim nijansama i jos raznovrsnijim kamenjem. Prikaz velicanstven, a maleni sjaj u prikrajku oka mog obasjava citavo nebo belinom. Ni sam ne znam da li je to nezadrziva suzica, seta zbog svih secanja ili nesto sasvim trece.

Konacno spoznajem osecaj. Kajem li se ja to? Ne znam za cime, iskreno; ili ne znam odakle da pocnem. Cini mi se kao da sam jos odavno odbacio citav svoj zivot, sasvim svesno. Jesam li se ja to ovako mlad umorio, sada kada treba najvise da pruzim? I sta je zapravo adekvatna mera na ovome svetu za tu mernu jedinicu “najvise“? Moj um nije bistar. Sagledavam citavu sliku, te uske povezanosti izmedju dogadjaja koje su me godinama oblikovale u licnost kakva sam danas. Spustam pogled na samog sebe i pitam se da li je sve bilo vredno. Da li sam nekoga povredio pri toj promeni, to verovatno nikada necu ni saznati. Nisam siguran ni da li sam samog sebe izdao.

Kazu da posle nekog vremena covek uvek misli da je pogresio u proslosti. Sta god uradio ili odlucio i ma koliko sve to delovalo ispravno u datom trenutku, kajace se! Tako i ja, evo posle odredjenog vremena i gledajuci vise godina u nazad ne znam da li je sve bilo ispravno. Ali, takodje, kazu da je vazno da covek nauci da zivi sa posledicama svojih postupaka.

I dalje stojim nepomicno; korenje nije oslabilo. Vatromet bledi. Spustenih ramena, okruzen sam prazninom. Pustos svuda oko mene. A vatromet dogoreva i u pepeo se pretvara. Poput snega nezno pada i po meni i po polju. Tek po koji put dunem preko lica, kada postane nepodnosljiv. Cini se da ga okolina vise voli, dok je boji nekom novom, sivom bojom. Kao nakon rata, svet u tranziciji. Industrializacija mog sveta, mog sopstenog zivota! Komad po komad pepela se talozi. Kao u nekoj magicnoj bajci stvaraju se kuce, proplanci, ljudi. Formira se nesto novo, od svega onoga sto je covek sa litice posedovao. Stopala su konacno slobodna, a sivilo nestaje pod naletom korenja koje je uspeo da pusti i pocinje da se prozima nezaustavljivom brzinom. Oslobodivsi ga, zajedno pri svakom njegovom koraku zajedno boje ucmali svet u kome je mislio da je zatocen. Poucen prosloscu, njegova zelja za borbom je veca nego ikada i sa njom on nestaje pod naletom svetlosti koja daje konacni smisao zivotu. Na kraju, od svog tog pepela, jedino nada lebdi u vazduhu, i ocekuje neko bolje sutra u novom svetlu.

P.T

Noc…

svjetlo.u.mraku_Sanjao sam. Opet iznova. Cini se kao da samoca stvara jednolicnu utopiju iz koje je nemoguce pobeci. Mislio sam da je san najbolje utociste. Mesto gde je sve ponovo moguce, ziveti i sa predhodnicima i sa onima koji jos uvek ne postoje. Biti deo i srecnog proplanka i gradske guzve u istom trenu. Istina, jedina i prava, je da nije tako. Srecni i nesrecni, zdravi i bolesni, bogati i siromasni, svi smo jednaki pred snom. Svi moramo da spavamo. Noc ne pravi razliku i ne dopusta postelji da bude sudija nasih zelja. Nalaze i zahteva da se obema stranama umiljavamo. Molimo za oprostaj pred svaki pocinak u nadi da imamo mirne snove. Ponekad i po citav dan ne smemo da naskodimo postelji kako bi prenela mesecu da bas danas zasluzujemo odmor. Medjutim od mnogih sam cuo istu recenicu. „Opet sam nocas sanjao!“ Gde god i ko god bili, more nas gone.
Zazmurim i tu sam. Odmah u sred problema. Kazu da nikada zapravo ne znamo kako se nadjemo u sred radnje dok spavamo, a ja bih tako zeleo da saznam pocetak i ugledam sta pogresno radim kada se stalno uplicem u borbu. Pomislio bih ponekad da bi mozda bilo fer kada bih nastavio tamo gde sam prosle noci posrnuo. Ali ko sam ja da zahtevam bilo sta? Maleno nista pred ozbiljnim svetom. Zmurim i osecam po koji trzaj. Ne znam samo da li to pokusavam da pobegnem iz sna ili se hvatam u kostac sa problemom. I onda konacno vidim slike. Prividjaju mi se siluete koje dugo nisam video. Konacno i mracna rupa i drveni sanduk u njoj. Stojim, iznad, potpuno sam i pitam se da li je to svrha zivota. Cujem glas iza sebe, mila mati pokusava da me ubedi u suprotno. Gledam je, dugo. Promatram, duga kosa se istanjila, lice ostarilo pod surovim vremenom. Ni ona vise ne veruje u to sto prica, pa kako bih onda ja. Opet se okrecem, a ona lagano nestaje iza mojih ledja. Vise nisam iznad, ne gledam sa visine. Napravio sam se na malenog nejakog starca. Moj se pogled prozima u visinu, ali ne dostize nebo. Veliki talas nesrece se nadvio preda mnom spremam da se sruci. Spust, strahovit. Voda huce, prska, probija sve oko mene. A ja kao nemi duh gledam tragediju oko sebe i ne reagujem. Cak se ni ne pitam kako nisam povredjen. Prevelika je ljubav za zivotom, veca od ljubavi za druge. Ne mogu da se pomerim. Gledam sva lica, koja su mi se vratila tokom sna, kako nestaju. Voda ispire platno i boji stvarnost. Noc pokazuje koliko je mocna u odnosu na mene.
Lagano otvaram oci. Nem sam. Dok cutim samo gledam u tminu. Ruka trazi sat i spas od nerealnosti. Tek je 3 ujutru. Neznam smem li da zaspim, sanjacu ponovo. Naivno se nadam boljem nastavku i tonem u san. Samoca stvara strahotu. Opet se nemo budim kroz nekoliko casova obasjan trackom suncevog zraka.
Ustajem, spremam postelju. Nezno je milujem i molim da poprica sa zvezdama i tamom. Dan moze da pocne…

Davna proslost?

rob_proslostiCovek nikada nije siguran kada je pravi trenutak da pokaze svoju slabost i otkrije svoja osecanja. Nekako nas to cini slabijim osobama, ne toliko u ocima otudjenika, koliko u nasem sopstvenom ogledalu. Razmisljamo se sta da ucinimo kako bi pokazali tu nasu slabasnu stranu, a opet je da je nekako prikrijemo i uvijemo u ukrasni papir sa sve leptir masnom po sredini.
Priznajem da ovo nece biti dugacak odsjaj mojih osecanja. Zapravo, ovo je samo jedan vid moje utehe zbog vecnog bola koji mi je nanet pre tacno dve godine. Nisam bio sam u toj tmini tada, ali ne mogu da pisem u ime drugih ljudi, jer su svacija osecanja potpuno razlicita.
Secam se tog pogleda u svitanje novog dana. Secam se tog reskog zvuka koji se izvukao iz dubine pluca i prolomio sobickom. Secam se tog tupog bola koji je probadao moje grudi neprestano, ne mareci za patnju koju donosi sa sobom. Secam se…secam se svega! Cak i svih onih trenutaka koji su ispunili moj zivot pre tih 17 sudbonosnih dana. Zelim da se secam svega sto sam proziveo sa osobom kakva je bila moja baka, a da zaboravim sve ono sto je ispunilo ove dve godine od kada nije tu kraj mene. Mnogo toga se promenilo, a znam da ne bi bilo tako da je ona neposredni ucesnik svih desavanja u mom zivotu. Nekako po nekad bez tog kompasa izgubim putanju i zapitam se da li je sve sto radim ispravno i da li bih dobio njeno odobrenje.
Ha, kako je cudno kada treba da opisemo neciji nedostatak. Nema uvijenih recenica, metafora, ili nekog traganja za velikim recima i recenicama. Dovoljna je bol koja ispuni svaku prostu misao koja ugleda svetlost dana i nadje se na papiru. I to je jedina istina. Istina da nam neko nedostaje, a da opet ne moramo da smisljamo remek dela kako bi to i dokazali. Taj strah da cemo jos nekog izgubiti dok nismo kraj njih, zivot u neizvesnosti i zelji i da kada se vratimo ugledamo iste ljude, zdrave i nasmejane.
To je zivotna lekcija koju je baka Jelka opet uspela da prenese cak iako nije blizu mene. Zato sam joj zahvalan sto je bila deo mog kratkog zivota i naucila me da volim neizmerno samo mali delic ljudi koji me okruzuju, ali opet neizbezno i bez ikakvog ustrucavanja. I posle dve godine bol je nezamenljiv i jedino sto mogu da kazem je da mi nedostajes i da te volim isto kao i svih predhodnih godina, mozda i vise sa zeljom da te zagrlim jos jednom, po poslednji put!

 

Zivot je tu, naslagan na misticnoj skali koja ceka da bude iscitana. Cekajuci, otvara svoja saznanja i pruza priliku da se upustimo u plovidbu noseni tonom prelepog zivota. Zapravo, ta misticnost ni nije nikada bila poput neke zagonetke, vec je vrebala priliku da nam pojasni koliko smo mi ograniceni za tu sirinu koju ona pokrece. Da nikada ne uspemo da spoznamo pravu radost koja se nalazi tek tako, iza samog ugla.

Obamnjuju nas neke sasvim nebitne stvari, kojima mi dajemo to veliko pravo. Ne cenimo ono sto imamo i za sta nas je neko predodredio, vec svoj suvi talenat za zivljenjem poklanjamo nekome drugom i samim tim sebe ugnjetavamo. A ton ide..nota za notom se iscrtava nakon violinskog kljuca koji se pokrenuo odmah nakon naseg rodjenja. A mi toga nismo ni svesni. dopustamo da taj predivan uvod u blazesnu pesmu propustimo zarad drugih ljudi i desavanja koja nam se namecu kao bitna. A violina svira, poput secanja na daleke gore, prelepa mesta koja su davno zaboravljena. I tek onda mozda shvatimo, dopustimo sebi da konacno sednemo u duboku fotelju i da se zamislimo. Kome mi zapravo poklanjamo to pravo da nam ulazi u zivot i cini ga manje vrednim, da li svi ti ljudi to zasluzuju. Odgovor na koje verovatno covecanstvo nikada nece dati adekvatan odgovor. Ali sada uvidjamo i promenu tonaliteta, i note koje se lagano penju uz lestvicu. Sve je nekako sire, nas um pruza mogucnost da uocimo te malene promene. I reski zvuk zica, i prodoran, andjeoski uzdah koji samo pojacava emociju same zivotne pesme. Sve se na jednom pretvara u bajku iz koje smo se odavno izbrisali, ili nikada nismo ni uspeli da se stvorimo. Vidimo i sebe i druge oko nas; one vazne, one prolazne, ali i one koji vise nikada nece biti deo naseg zivota. Imamo celokupnu sliku iz fotelje koje se nekako izdize i cini taj pogled jos velicanstvenijim.

Violina dostize tacku kljucanja. Zice skripe, spremne da dozive erupciju emocija. I kod samog umetnika i kod toliko zeljne publike. Priprema za onaj konacan obrt kada cemo svi shvatiti da je zivot jedinstven i da smo godinama bili samo nemi akteri svoga postojanja. Konacno se malo dublje zagledamo u umetnika koji toliko hrabro izvodi svoje remek delo ispred nas. Shvatamo da nema lice, ali vidimo njegovu zelju da docara to svoje..nesto ili cistu emociju koju mi propustamo. Pokreti su odsecniji, trzaji glavom zanosniji, ali ne mozemo da prepoznamo ko je to tik ispred nas. Izdizemo se iz fotelje, piljimo znatizeljni da saznamo ono sto nam je u prirodi urodjeno. Ali nema svrhe, mozemo samo da vidimo kako graske znoja klize niz obraze, a violina se podize duboko u nebo. Tako smo blizu da…IZNENADA vulkan. More emocija, konacan obrt koji se desava u svacijem zivotu. Volina klizi, prelazi iz note u notu, a fotelja na kojoj smo tako dugo sedeli ostaje prazna. Odjednom smo konacno na proplanku, onom davno zaboravljenom, a kap po kap znoja klizi niz nase lice. Sviramo kao u nekom transu, neshvatljivi sami sebi, iznenadjeni svojim mogucnostima. Sablasna situacija u kojoj opet imamo onaj isti pogled, ali ne iz fotelje vec sa zemlje, poput nekog duha koji posmatra svoje telo. Sviramo, cini se nikada lepse, a oko nas samo oni vazni ljudi. Vise nije samo violina ukljucena u nasu pesmu. Oni najvazniji ljudi u nasem zivotu udaraju u bubnjeve, sviraju gitare, violoncela. Mi ispred, a oni iza nas poput nekog nebeskog orkestra. Prate svaki nagon koji emocija izvlaci iz nas. A proplanak se ori! Iznad nas nebo nekako plavo ali dovoljno tmurno da svaka munja koja propara oblacima zablista. Pokazuje da i u najtamnijoj noci postoje ljudi koji su tu za nas. Oni udaraju u bubnjeve, stvaraju jos vecu buku, prizivaju gromove koji odbrojavaju munjama. Taj nas umetnicki zanos pretvara taj nas pogled ka nebu prelepim. Pri svakom bljesku duboko uzdisemo, srecni jer smo svedoci tako velicanstvenog trenutka.  Samo kise nema, nema ni naznake nevremenu. Samo momenat kada prozivljavamo pravu svrhu zivota, istinsku radost sa vecnim prijateljima. Do potpunog svanuca novog dana.

stradivari-violina

Licem okrenutim ka krevetu, osmeh mi se razliva po citavoj sobi. Secam se koliko je to smejuljenje bilo simpaticno dragim osobama koje su bile tik pored mene u nekadasnjim jutarnjim satima. Steta sto sam oduvek odbijao to rano slikanje i bio protivnik kamere. Voleo bih da po nekad pogledam te drage uspomene i sa setom ispunim turobne dane. Sanjivo se okrecem po posteljini i gledam kroz maleni prozor predivno srpsko sunce kako se dize iznad grada i cini ga jos velicanstvenijim. Ah koliko mi je taj momenat nedostajao, pogotovo taj moj tajanstveni prozorcic u zamenu za ogroman americki koji stoji tik naspram mog utocista za odmorom. Cudno je to..kako je sve ovde namesteno i vec pripremljeno da bi me sacuvalo, zivot koji me nekako mazi. Jos je cudnije kako to shvatis tek kada na svojoj kozi osetis i umor i samocu i nedostatak brige kako je prosao citav dan. Lezes sam, spavas sam, ustajes sam. A mrak svuda oko mene, cini se da hoce da me proguta po koju noc. Ja se borim, trzam i mislim na daleku kucu koja je takodje ispunjena tamom, samo nekom neobicnom, prijateljskom. Ni ti jutarnji rituali kojih se drzim gde god da sam mi se ne cine toliko teskim ovde, u mom Beogradu. Nekako ih sa lakocom prolazim, ne odradjujem ih kao u tudjini, uzivam u njima. I onda svaki pogled na dan. Na to prelepo plavo nebo koje mi si cini poput najcistijeg mora, prolazi iznad mene, a lepota ne jenjava. Cini mi se da sam u stanju netremice da gledam dugi niz mozda i godina i da mi  nikada ne dosadi. A svakim momentom sam sve vise ocaran i sa sve vecom paznjom posmatram. Lutam tako ulicama, lepo mi je. Gledam slucajne prolaznike, trazim poznata lica iako znam da ih necu sresti, valjda u zelji da potvrdim svoje postojanje u raju koji uzivam u tim momentima. Ni sam ne znam sta bih pre radio, da li bih samo ostajao kuci, posmatrajuci i svetlost i tamu svog utocista ili bih neprestano setao ne osetivsi umor u nogama. Sve je tako nabacano, ali na veliku gomilu srece. KOnacno dodjem i do svojih kutaka koje rado posecujem. Ne ulazim unutra. Samo stojim, cini mi se dugo i posmatram te zidine. Koliko je samo emocija proslo kroz njih, lepim trenutaka koje sam doziveo i sa prijateljima i osobama koje su me promenile ali koje sam iskreno voleo. Sam sebe ubedjujem da me ne podilaze zmarci, da nikako oci nisu u stanju da postanu vodene. I onda se setim necega sto me je vodilo kroz zivot mnogo pre nego sto sam ga mozda i napustio. Ne samo u smislu druzenja, vec i kroz deljenja emocija, prozivljavanja sveke etape u zivotu. Jer svako nadje ono sto zapravo jeste u zivotu, taj specificni karakter koji Beograd izgradi tokom vremena. Slabasno pokazivanje emocija, mada opet jasno vidljive ako se dovoljno neko priblizi. Ali pre svega veliki boem. Ne ovdasnji, moderan, koji posecuje kafanska mesta gde se okuplja veliki broj laznih profila, vec onaj pravi koji je ta mesta spoznao na jedan sasvim drugaciji nacin. JOs davno sa mnogo starijim ljudima i uvideo svrhu tih mesta. Gde jelo i pice dobija na snazi a mi na samopouzdanju. Onaj koji je davno procitao da takvi ljudi uporno za stolom cekaju cigane. Cekam jer sam cuo da samo oni znaju da napipaju tu tanku nit, osete veselo srce. U pocetku slucajno, a posle odredjnog vremena definitivno namerno potrefe taj ton koji razoruzava, oslikavsi mi oblake u ocima. Unese mi preko potrebnu srecu. Nisam verovao dok sa citao o tome. Ali ziva istina. Tako letim, letim visoko,a opet..tu sam! Cuje se po koji ispusten uzdah, mozda po neki vazan pogled i da, srce mi je jos na mestu. Ni predaleko, ni previse, taman za osmeh. A prohtevi? Ma to nije vazno! Samo da su za stolom (u zivotu) svi oni koje volimo, a da cigani ne prestaju. Neka sviraju dugo, dugo…neka sutra saceka. Samo da cujem jos koju pesmu. Tada uvidjas razliku. Ne postoji ni jedan uslov, ma koliko bio bolji od predjasnjeg koji si posedovao koji bi te promenio. Moze da te omadjija, ubaci u bunar osecanja i svojom tamom nacini da sve bude lepse, tamo..negde daleko. Ali samo par momenata na pravom mestu, sa pravim ljudima, vraca razumu sansu da prevagne. Tu svi prave gresku, pa cak i ja. Jedno je ostati negde, shvatiti da je za dalji tok zivota bolje, za porodiu. Ali ono sto zapravo stvarno vredi, ono sto ostaje u srcu se nikada nece promeniti. Ta ljubv ne jenjava, samo moze vremenom jace da plamsa. Zato vicem: U zdravlje Beograde!

bunar-zelja

„Iiiiiiii…sledeci broj je broj 13!“, rece lepuskasta voditeljka.

„Koja ironija je ta cifra. Pa ona ce doneti nekome srecu, posle toliko nemilih dogadjaja. Ipak svako ima sansu da se iskupi“,pomisli Uros. Kako samo sljasti televizor. Retko kada je bio i upaljen. Bio je previse bucan, a i dugme za smanjivanje nije bilo bas najposlusnije. A i cemu zamaranje ociju? Nije bilo bas neke produktivnosti ili inovacija za videti. Postojalo je nekoliko vrsta, ali sve manje-vise istih formata. Ako bi pritisnuo broj jedan, imao bi priliku da uci tekst vec dobro poznate serije napamet. Prilika da postane glumac. Besplatan cas, svakog dana u 20h. Toliki broj puta repriza, potpuna besmislica. Ukoliko nastavi dalje, na nekoliko kanala ce naici na potpuno iste forme besposlenih ljudi. Postoji doduse razlika, ali samo oko cega ce se taj zatvroeni krug ljudi posvadjati. Naravno, kada se tok-sou zavrsi, svi oni idu na drugi kanal,drugaciji studio i tako se neumorno smenjuju. A ja? Pa ja cu postati isti onaj znatizeljan covek, kao i svi oni koji zaviruju kroz roletne moga prozora. Uvek je zanimljivije kod komsije.

„Sledeci je 66“,preskocio sam par brojeva. Ali sam siguran da ovde fali jos jedna sestica. Djavola je to rabota. Na dalje se i umorim. Prodjem par razlicitih tecajeva stranog jezika u vise navrata. Turski i indijski se odomacio, pije kafu sa srpskim. Naidjem i na nemogucnost emitovanja signala, jedino zavisi da li ce ekran biti tih i taman. A moze i da zasumi, a potom i zapisti, onako, jako. Nesnosan je to zvuk. Belina poput snega. A ja sam se tome uvek divio. Plasim se da priznam, jer bi verovatno rekli da sam lud. Ali ta ucestalost. Ta celina, skupina malih kvadratica, napravljena usled kvara, u potpunom haosu. Fascinantno.

“Konacno smo izvukli sve brojeve. Sacekacemo par sekundi da vidimo imamo li srecnog dobitnika“.

Gleda publika u studiju, gledam ja. Na trenutak su me njihova lica uvukla u veru, nada za srecom. A studio…uredjen, ceo se sija. Lepe stolice za pratioce. Izdignuta bina za muzicare. Vesele se tokom emisije. Naravno, kako i ne bi. Imaju i ogroman tocak srece, pre mi se cini na tocak ILUZIJE, koji ce nas skroz sludeti. On se vrti, vrti…i vrti.

“Nazalost, ni danas nemamo srecnog dobitnika“, rece naivno zalosnim izrazom lica vitka voditeljka. Kako losa gluma. Jedva izmamljena. Zasto sam znao da ce se sve ovo dogoditi. Ne zato sto ne verujem igrama na srecu. Postojala je sansa. Dva broja. Dva iskupljenja. Ali kao i do sada u zivotu, nije postojao konacni oprost. Gledam tih sedam cifara. Kao sedam godina. Koliko sam bio srecan. Napokon i ja nosim teret na ledjima, koji cu vremenom omrzeti. Postace mi naporno. Ali taj polazak u skolu. KOja radost, nema joj kraja. Prva slika na ulici, ispred nase zgrade. Ja nasmejan, dan suncan. Duvao je neki negodan vetar, ali ja sam ipak razvukao usta koliko sam mogao. I rastao sam. Mislim da mi ni oblaci tada nisu bili dovoljni. Trcao sam svakoga dana. A ucitelji..da bi nas podstakli, govorili su:“ Ynanje je jedina vrednost. Imacete koliko znate i koliko se zalazete. NIsta vam dobrovoljno nece doci pred noge“.

Sada vidim smisao tih reci. Mora da, sada vec tuzni gledaoci nisu imali tako vatrene ucitelje.

Bio je mrzovoljan da prelazi isti repertoar od prvog do poslednjeg kanala. Nista novo. Konacno ga ugasi. Podsecao je televizor na jedan od pokvarenih kanala. Samo sto je ulivao NADU da se nista nece dogoditi. Pojaviti nesto novo. Mirnoca.

P.T.

Zmurimo, a zelimo…

strahovi_rukePoznajete li strah? Htedoh mnogo puta da pisem na ovu temu, bezuspesno. Jer nekako je…puna naboja? Hm, sada, kada malo bolje razmislim, svih ovih predhodnih meseci sam upravo pisao o tome samo nisam objavljivao. Valjda u nadi da ce kada konacno bude gotovo pokrenuti ono sto zapravo i zelim kod svih citalaca.

Zato, poznajete li strah?! Ne onaj, omaleni. Jer, kao i sve drugo i nas zivot se deli na bezbroj momenata. Desavanja. Moderno, sekvenci. Vise se drzim onih starih, prostodusnih izraza. Ne, ovde ne pricamo o strahu koji ce prouzrokovati nase oblacenje. Mozda losa ocena tokom ucenja. Strah od ispravnih roditeljskih vaspitnih mera. Sve su to sitnice. Prave spoznaje zivota. Pa i te prve batinice. Kao neki uvod u strasne sukobe tokom zivota, koje cemo svakako voditi.

Tu se ne poznaje strah. Sedite, a ne znate sta vam je ciniti. Vi se tresete. Ne slabasno da samo vi podrhtavate od tolike emocije. Vasa dusa je nezaustavljivi epicentar. Rihter ne meri. Svi oko vas osecaju tu patnju, sklanjaju se pred naletom oluje. Nezno dodiruju vase rame, glade kosu u nadi da ce se bura stisati. A vi i dalje sedite. Nepomicno. Gledate u vas strah. On lezi na krevetu, menja oblike. Mucnina vas navodi da s vremena na vreme prebacite pogled sa svih kablova na televizor koji visi na zidu. Klati se..naravno da ce s vremenom pasti. Ali vi se nadate da necete biti tu da budete svedok. Sto pre pobeci. Kuda? Zar ostaviti sva svoja neznanja sveta i prepustiti ih surovoj realnosti. Tako draga osoba. Jos i lepsa, iako davno zapostavljena. Boja izbledela, ali ipak za vas i dalje rumena. Jer oni su najlepsi kada je najteze. Ruka vezana, nepopustljiva. Samo se po koji prst pomeri cisto da docara jos vecu kolicinu ljubavi, zelja ka nekoj sigurnosti. Boljem sutra.

Ona se muci, a vi gledate. Pokusavate, kruzite. Pitate. Zahtevate. Pa opet kruzite. Kleknete ispred naslonjeni na iznemoglo telo. Vi toliko bespomocni? Kakva ironija sveta. I ne znate sta vam je ciniti. Cak i ono sto mislite da bi pomoglo, vise niste sigurni. Bezbroj puta ponavljate da li nesto mozete da ucinite. „Treba li ti nesto?“ Taj njihov osmeh, slabasan, a ipak tako topao: „Sve je uredu,nemoj da se forsiras bez razloga..“ Vasa glava uronula, tek osecate mlitave ruke sporo vas mazeci. Zar je moguce da im nista ne treba. Naravno. Samo jedno. Ono sto svi toliko zanemarujemo. A mi? Pa mi se samo plasimo. Malo placemo, a potom u vise navrata i malo snaznije. Neobuzdano osecanje. Brisemo suze cim nas pogledaju iz te sablasne postelje. Ali oni vide, savetuju da nema mesta strahu. Jer ljudski duh je jak. A jaci je uz ljubav koju im pruzamo. Tu se prepoznje strah. Istinskom spoznajom hrabrosti koju svi bolesni ljudi sirom sveta poseduju. Vremenom, uz njih i mi postajemo jaci. A svi oni koji ne mere vreme do osnazenja zive u nadi da su hrabri, a ne u strahu da ce razumeti samo uz nedace i probleme. I onda se pitamo poznajemo li hrabrost?!

NE JEDAN, VEC MNOGO POZDRAVA MALENOJ KATARINI (KATI) KOJA CE SE NADAM  BRZO OPORAVITI!

P.T.